Будући да и истраживања и пракса показују да настава схваћена као предавање предметних садржаја слабо или никако не доприноси учењу кроз које се развијају компетенције, наставу је потребно обогатити новим и другачијим приступима и укључити методе, начине и технике које имају капацитет да подстакну изградњу употребљивих, животно и образовно релевантних знања.

 

Када на овакав начин разуме своју професионалну обавезу и задатак тј. када бира најприкладније методе за наставу и учење које ће подржати развој компетенција, наставник је у потрази за одговорима на разна, најчешће следећа питања:

 

• Шта (у овој теми/садржају) може подржи и оснажи лични развој ученика?

• Шта ученици о теми већ знају?

• Које методе би то најуспешније учиниле?

• Како да код ученика подржим и оснажим саморегулацију, а да га не препустим самом себи?

• Које су методе најпогодније за развој вештина мишљења?

• Како да подржим процес учења и развој вештина учења?

• Како да код ученика подржим развој и оснажим рефлексију и самопроцењивање?

 

Одговори на питања којима утврђујемо шта ученици већ знају, шта мисле да знају и како размишљају о теми, воде избору садржаја, начина и приступа тако да се ученицима пружи прилика не само за активно учешће, већ и за иницијативу. Ово је очигледно важно само по себи, али постаје нарочито важно у учионици у којој су разлике у предзнањима ученика последица разлика у друштвеном положају њихових породица и капацитета породице да сазнајно и образовно подржи дете. Активно укључивање ученика у процес наставе, а тиме и процес учења на темељу онога што већ знају, једини је начин да се свим ученицима створе услови и пружи шанса да оно што знају даље унапређују и тиме обтазовно и лично напредују. У наставку су приказани неки приступи који могу да воде достизању главних циљева образовања, осигуравају његове позитивне дугорочне ефекте, лични и образовни развој и успех ученика.