Релативно доследне и трајне карактеристике начина учења могу да се сврстају у различите типове. Литература у овој области бележи различите типологије. У типологији која је међу онима које се најчешће користе у контексту oбразовања, помињу се ови типови: активисти, практичари, логичари и теоретичари. Пре него што се помену неке њихове главне особености, важно је нагласити да они пре представљају тенденције, него постојане и за промене потпуно затворене системске особине. Осим тога, иако је један стил посебно уочљив и препознатљив, свако од нас користи и елементе других стилова учења. Зато опис различитих стилова учења не садржи узајамно искључиве карактеристике, већ карактеристике које, у многим приликама, могу узајамно и да се допуњују.

 

 

Активисти

 

Овај стил учења карактерише ученике који информацијама најлакше баратају ако су дате визуелно – у виду слика, приказа, табела, графикона и сл. Највише им одговарају изазовне, динамичне ситуације, могућност да испробавају и право да покушавају и да погреше.

 

Активисти воле да буду у центру пажње, да се од њих много тражи и да им се дају тешки задаци. Одговара им групни рад. За њих је боље планирати кратке и интензивне, него дуготрајне активности.

 

Не одговара им да дуго раде сами или да понављају исте или сличне активности. Такође им не одговара да се стриктним упутствима ограничава њихова иницијатива. Најприкладнији задаци за ученике активисте су захтевни пројектни

и развојни задаци за које постоје јасне смернице.

 

Практичари

 

Ученици код којих доминира овај стил најбоље уче кроз рад и практичне задатке. За њих је важно да виде резултат свог рада и практичну примењивост у стварним животним условима онога што су научили. Могућност да брзо виде конкретан резултат и примену онога што су учили прави је подстицај за њих.

 

Воле да имају узоре, а највише воле да са неким таквим и раде. Потребна су им јасна и прецизна упутства. Стало им је да, кроз оно што су научили, учине нешто корисно.

 

Ако наставник не демонстрира непосредно оно о чему говори, ако остаје на апстракцијама, само прича или неуверљиво тумачи и објашњава, изгубиће поверење ученика практичара, за кога је тај губитак врло неповољна околност.

 

Стога су најприкладнији задаци за ове ученике они у којима се јасно види веза између садржаја који уче и неког конкретног проблема, као и прилика да раде на решавању тог проблема.

 

Логичари

 

Ове ученике карактерише заинтересованост за теорије, концепте и моделе, а прави изазов им је да конкретне информације смештају у ширу мрежу знања, пошто увек теже да виде ширу слику.

 

Одговара им да анализирају и преиспитују. Занимају их информације генерално, али најбоље раде када оне долазе из извора који представља проверени ауторитет. Одговарају им ситуације у којима јасно разазнају структуру, намену и циљ.

 

Потребни су им прецизно одређени задаци и упутства, јасно дефинисан циљ и довољно времена за рад. Не одговара им рад на брзину, као ни ситуације у којима се тражи брзо деловање (блиц тестови и питања). Не одговара им ни кад учење не виде као прилику да напредују. Најбоље уче док истражују, експериментишу, постављају питања, разговарају и читају.

 

Мислиоци

 

Размишљање пре делања и пажљиво проучавање материјала и задатака одликује ове ученике, а могућност да самостално одреде динамику рада им највише одговара. Најбоље уче када имају довољно времена да се припреме и да промишљају, када нису ограничени роковима и када нису у центру пажње.

 

Од мислилаца не треба тражити брзе одговоре, нити им давати превише стриктна упутства. Неуспешни су не само ако им се заиста не остави довољно времена за рад, већ и ако је таква њихова процена.

 

Одговарају им задаци који изискују посматрање, прикупљање и анализу података и информација и анализу уопште.

 

Описе ова четири, као и друге типове учења, треба разумети као условне. Они више служе као оријентири него као несумњиви, једнозначни ослонци. Разлог је углавном тај што свака особа има претежни стил учења, али тај претежни стил

није и једини. У различитим ситуацијама можемо користити и елементе других стилова, а не само онај коме смо најсклонији или у коме смо најуспешнији. Осим тога, стил учења није никад сасвим чист тј. у једном стилу учења се могу наћи и неке карактеристике других.

 

Управо тако је и са ученицима. У зависности од ситуације, предмета, задатка, наставника или других елемената контекста у коме се учење одвија, они такође могу да користе различите стилове учења. Ипак, водити рачуна о карактеристичном начину учења, препознатљивом код сваког ученика, значи стварати повољније и подстицајније услове за учење и у већој мери осигурати повољан исход учења. Посебно је важно нагласити, нарочито у контексту школског учења, да међу стиловима учења не постоје добри и мање добри, исправни и неисправни, корисни или некорисни.

 

Идеално би било када би се у свему битном ситуација учења могла прилагодити стилу учења сваког ученика. Тако нешто, наравно, није могуће. Наставник ипак има на располагању начине да наставу и учење у школи прилагоди ндивидуалним

разликама у стиловима учења међу својим ученицима.

 

Потребама различитих стилова учења наставник може да изађе у сусрет тако што у настави неће користити приступе и технике које одговарају само неким стиловима учења, већ ће их планирати и мењати тако да сваки тип добије своју

шансу.

 

Друго, прилагођавање стиловима учења је могуће кроз индивидуализацију наставе тј. избором захтева, задатака и активности за учење на часу за мање групе ученика. За ове потребе наставник формира групе у којима ученици имају исти или сличан стил учења (хомогене групе).

 

Има и ситуација у којима ученик може имати велику корист од рада у групи у којој се среће са различитим стиловима учења (хетерогене групе).

 

Начин на који ће групе бити формиране зависи од наставникове процене. Оно што је важно јесте да ученик у процесу наставе и учења не буде у неповољном положају због свог стила учења и да учење не буде отежано а његови резултати доведени у питање због тога што ученик има овај или онај стил учења.