Школска култура

Најшире гледано, школска култура је квалитет и карактер живота и рада у школи. Нешто конкретније, школску културу чини низ фактора који утичу на функционисање школе и обликују га – начини поступања у типичним и нетипичним ситуацијама, атмосфера, најразличитије вредности које се у школи негују формално или неформално, отворено или посредно, видљиво или неприментно, затим односи међу носиоцима и учесницима школских активностима и начини на које се ти односи успостављају и негују, писана и неписана правила, ставови, уверења, историја и традиција школе и и сл. Све што чини и што карактерише средину за учење, директно утиче на школску културу и уграђено је у њу.

Школска култура се, у начелу, може описати као позитивна и негативна.

Позитивна је она у којој се ради са полетом, ефикасно и уз осећање

професионалне испуњености и задовољства и у којој је ученицима добро, у којој остварују напредак и резултате. Све што се у школи ради, ради се лакше и успешније ако је школска култура позитивна, и обрнуто, све је неизмерно теже, заморније, досадније и непријатније ако није.

Међу неке карактеристике заједничке школама које су изградиле позитивну школску културу могу да се уброје и ове:

• влада атмосфера поверења и уважавања

• односи према наставницима су високо професионални

• односи су сараднички и колегијални

• успеси ученика и наставника се препознају и вреднују

• сви професионалци, на челу са директором, за ученике представљају моделе позитивног и здравог понашања

• осећа се емоционална и физичка сигурност и безбедност

• важне одлуке се доносе узимајући у обзир глас свих – наставника, ученика, родитеља

• када се чује, критика је добронамерна и констр уктивна

• правичност и једнакоправност су видљиве на сваком кораку

• сви ученици имају приступ свим облицима подршке потребне за

напредовање и успех.

Два аспекта посебно боје школску културу у школи усмереној на учење и развој компетенција: однос према креативности и креативним испољавањима ученика и наставника и успостављање и неговање културе вредновања. Ова два аспекта су, по правилу, међусобно повезана и условљена. У школи у којој се негује култура вредновања, креативност се уважава и узима у обзир кад се процењују процеси и резултати учења. Са друге стране, грешке до којих у учењу неминовно долази, не кажњавају се и не виде као неуспех, већ као простор и прилика за напредовање.

Култура вредновања се развија тамо где се не оцењује ученик већ учење, где се пажња не обраћа само на крајњи резултат учења, већ и на процес учења, где се резултати вредновања не саопштавају само као бројчана оцена, већ као извештај који се разматра и са учеником и са другим заинтересованима. Неговати културу вредновања значи оцењивати на основу разноврсних, а не само једног показатеља, и користити вредновање и оцењивање да би се унапредило и подржало учење, а не изрекла казна за оно што (још) није научено.

Искуство показује да се школска култура унапређује пре свега стварањем разноврсних и бројних прилика за сарадњу, заједнички рад, размену и комуникацију, посебно међу наставницима. На овај начин наставници узајамно обогаћују и професионална искуства и професионалне компетенције.

Елиминација вршњачког и сваког другог облика насиља, физичког и психичког, такође је ефикасан начин, али и нужан корак у успостављању и унапређивању позитивне школске културе.

Јачање сарадње са родитељима, тематске дискусије и форуми на којима могу да се чују корисни осврти на рад школе и предлози за побољшања, пријемчивост за иницијативе и идеје ученика и укључивање ученика у процесе доношења одлука, и појединачно и заједно снажно доприносе успостављању и јачању позитивне школске кутуре.

Позитивна школска култура није само добра основа за увођење потребних промена и новина у различите аспекте рада и живота у школи и школе у целини, већ и моћно оруђе у обликовању личне и друштвене културе сваког ученика.