Средина за учење

 

Под средином за учење често се разуме школски простор и начин на који је он организован и уређен. Средина за учење је више од тога. Простор и његове карактеристике су, наравно, важан део средине. Али средину за учење чини и све оно што се у њој догађа, начин на који се догађа, како се организује то што се догађа, ко и како у томе учествује и како је све то регулисано. Осим физичке, средина за учење укључује и низ других димензија, које не морају бити непосредно видљиве, али које увелико одређују и њен садржај и њен квалитет.

 

Учење и настава описани у документу Оквир националног курикулума изискују средину која је погодна за успостављање и развој компетенција ученика и која омогућава да се повежу и узајамно подржавају лични развој и образовно напредовање ученика. То је средина у којој се одвија главнина учења и у којој сваки ученик добија подршку која му је у учењу потребна.

 

Школа као средина за учење мора да омогући да сваки ученик може да се укључи и да учествује и у настави и у другим школским активностима, да понуди разноврсне путеве, начине и средства учења, не само школског градива него и свих других умења која су битна за остваривање циљева образовања, да уважи постојећа знања и искуства и да помогне да их ученик повеже, организује и да на њима гради нова знања и стиче нова искуства, да излази у сусрет интересовањима ученика, негује их и подстиче нова, све зрелија и напреднија. У таквој средини ученици су мотивисани за учење и стасавају у активне, компетентне, иницијативне, креативне и одговорне људе.

 

Средину за учење чини више димензија. Оне се могу груписати на различите начине, а за остваривање концепције учења и развоја која је описана у документу Оквир националног курикулума, посебно су значајне оне основне: физичка, психолошка, социјална и педагошка.

 

Физичку димензију чини простор. Она укључује простор унутар школе, пре свега учионице, али и све друге просторије у којима се одвија живот школе, као и школско двориште и непосредну околину школе.

 

Оно што је најважније је да је простор на сваки начин безбедан за ученике и наставнике и све друге који се, у било ком својству, у њему налазе. Простор који  је уредан, чист, природним и вештачким светлом добро осветљен, проветрен, који није затрпан старим предметима и предметима који се не користе, испуњава основне предуслове да се у њему са учењем уопште започне.

 

Такође, простор треба да буде опремљен тако да одговара на потребе ученика и учења, да омогућава безбедну комуникацију и кретање ученика и наставника. Веома је важно да су наставна средства доступна, прилагођена узрасту ученика и у сваком погледу функционална, да одговарају намени и да су у исправном стању.

 

Веома важно да се у учионици води рачуна и о томе да не буде превише предмета и детаља. Оскудно опремљен и безличан простор никада није пријатан, па није погодан ни за учење. Али простор у коме је вишак предмета, детаља и украса, посебно ако је украшавање њихов једини смисао, може да има још погубније последице по учење. Превише украса брзо засити опажање и пажњу, сазнајно су некорисни, а могу да буду и штетни, јер не подстичу, већ умтрвљују пажњу. Ово је изразито проблематично и са становишта васпитања, јер не доприноси изградњи укуса и доживљају лепог, пажљивом односу према непосредној средини и разумевању животног простора као функционалног, складног и осмишљеног.

 

Наставници добро знају да ни најсавременија опрема, ни најмодерније уређење учионица и школе, сами по себи не дају и добре образовне резултате. И најсавременије уређена учионица може да буде место за досађивање и нерад, а најскромнија живо врело идеја, мисли и дела. У учионици уређеној и оплемењеној маштовитим идејама и наставника и ученика, учење може да постане бољи део свакодневице свих који у њему учествују.