У концепцији наставе која је уједно и процес учења, оцењивање је укључено у учење и представља његов интегрални део. Оно није једнократна активност која се понавља с времена на време, у мање-више правилним временским размацима, већ процес који, као и учење, траје континуирано. Такво оцењивање не служи само томе да се процени шта су ученици научили, већ да се подржи и унапреди сам процес учења, јер тада је сигурно да ће и његови резултати бити бољи. Нешто више података и информација о вредновању се може наћи у прилогу 10.

 

Стално добијајући о свом раду конкретне повратне информације од наставника који га прати и усмерава, ученик добија бољи увид у предности и недостатке начина на који поступа, могућност да на време, пре него што доживи неуспех, промени и поправи оно у чему греши, охрабрење за начин на који већ ради, подстицај да га даље унапређује, да се још више потруди.

 

Када се ученик оцењује не само на основу обима наученог и репродукованог градива, већ и на основу праћења начина и тока учења, и када оно што је научено може да изрази на разне, а не само на један начин, учење за оцену је све мање

изражено, а учење као израз интересовања, властите мотивације, жеље за успехом и вере да је успех могућ је све израженије.

 

Овакав приступ оцењивању и учењу омогућује ученику да брже и лакше стиче увид у карактеристике сопственог начина учења, подстиче га да о њему размишља, да га и сам процењује. Ученик се тако постепено оспособљава и да се укључи у процес вредновања и да све умешније и ваљаније и сам доноси процене и оцене.

 

Пошто је наставник тај који има водећу улогу у усмеравању процеса учења, у стварању услова да ученик у току наставе заиста учи и научи градиво, да развија компетенције, да остварује исходе и достиже стандарде, оцена коју ученик добија не резимира само његов рад и успех, већ је и показатељ квалитета и ефикасности рада и наставника и школе у целини.