Подстицање саморегулације

 

У процесу учења чији је циљ да код ученика развије опште међупредметне

компетенције и саморегулацију, није добро да су све активности стално

и у потпуности „дириговане“, унапред припремљене и контролисане.

Ово представља препреку за осамостаљивање ученика и продужава и

појачава потребу да стално буде вођен и усмераван.

 

Процесу осамостаљивања ученика и развоја саморегулације наставник доприноси тако што:

 

• препознаје ниво самосталности ученика у различитим ситуацијама

• разуме и подржава индивидуални напредак ученика и осмишљава задатке чије решавање може да на дуже стазе, а не само тренутно, допринесе унапређењу постигнућа

• подстиче ученике да препознају ситуације у којима могу да примене оно што су научили

• подстиче ученике да размишљају о процесима учења и начинима сопственог учења јачајући њихову самосвест.

 

Ученицима којима је ипак потребна стална и већа подршка, наставник чешће даје кратке и јасне инструкције, повратне информације о учењу током самог процеса учења и стално им је доступан.

 

Онима пак, који су самосталнији и чија је саморегулација развијенија, треба да пружи могућност и прилику да самостално планирају и раде, а да и једно и друго прати повременим давањем повратних информација.

 

Овакав приступ је у складу са принципима диференцијације и индивидуализације на којима почива успех наставе усмерене на учење и ученика, не само у домену развоја компетенција и саморегулације, него уопште.

 

У доњој табели је, у главним корацима, описан процес успостављања саморегулације кроз различите фазе и наведене су неке кључне особине понашања ученика у свакој од тих фаза, као и пожељни и делотворни начини даљег усмеравања ученика: