Образовање за одрживи развој мора да постави ученика у центар учења, уважавајући његово свакодневно искуство, подстичући га да то искуство стави у функцију даљег учења, односно да елементе тог искуства користи за разумевање нових појмова и изградњу новог знања. Настава тиме постаје интересантнија и животнија, а знања које се усвајају су трајнија јер су функционална и логички повезана са већ постојећим знањима, уз велику могућност за испољавање креативности ученика.

Оваква настава има низ предности за наставника. Поред тога што су ученици у већој мери заинтересовани за учење, па самим тим остварују и боља постигнућа, наставници добијају прилику за хоризонтално учење кроз тимски рад са колегама и могућност да испоље сопствену креативност, истраживање сопствене и туђе праксе, нове увиде у могућности повезивања различитих наставних предмета.

Како би се остварили принципи образовања за одрживи развој важно је да наставник обезбеди могућност ученицима да истражују и дискутују о различитим ставовима у безбедном окружењу, могућност да остваре увид у сопствене ставове и понашања и као и увид у то шта утиче на њихово размишљање и понашање у овој области, активан, партиципативан приступ учењу и активности учења које се односе на стварне животне проблема. Учење у области одрживог развоја требало би да се одвија у великој мери на нивоу понашања, што значи да ученици треба да буду укључени у процес учења који као начин рада сасвим искључује слушање предавања и упамћивање градива. Укљученост подразумева да је ученик заиста део нечега, да дели одговорност, предузима акције и иницијативе и припрема се за улогу одговорног грађанина. Постизање и подстицање промене на нивоу понашања је могуће само кроз делање тј. активност самог ученика.

Теме повезане са одрживим развојем су, по правилу, узбудљиве саме по себи, јер заправо представљају препознатљиве проблеме свакодневног живота. То их чини веома погодним за учење које се састоји у томе да ученици истражују тај проблем, покушавају да изнађу и предложе решење. Истражујући проблем они претражују различите изворе информација које затим на различите начине повезују и комбинују, пореде, анализирају, извлаче закључке, јер једино на тај начин могу да реше проблем. Процес истраживања и рада са информацијама је истовремено и процес учења. Овакав начин учења доводи не само до систематског и смисленог

запамћивања, већ и до дубљег разумевања природе и порекла проблема. Дугорочна и вишеструка корист коју од оваквог приступа могу имати и имају и сами ученици и заједница су очигледни.

Истраживачки задаци су један од најпогоднијих начина да наставник покрене, усмерава и прати процес учења. Улога наставника је у таквом приступу мало другачија у односу на улогу својствену наставнику-предавачу, јер овде наставник прати рад ученика у свим фазама истраживања, подстиче их, подржава и помаже им, даје инструкције, усмерава активности и интервенише кад процени да је то потребно. Самостални избор или добијање истраживачког задатка, потом учешће у планирању и извођењу истраживања, за ученика пак значи да је усмерен не само ка томе шта учи, него и како учи и како гради своја знања. На тај начин настају услови за напредовање ученика у бар два веома важна погледа - у погледу oвладавања процесом учења и у погледу осамостаљивања у процесу учења.

На примеру поменуте теме о потрошачким навикама задатак за ученике би могао да буде да истраже како рекламе утичу на потрошачке навике у њиховом школском и породичном окружењу. Уз подршку наставника ученици би могли да спроведу анкету, прикупе, обраде и саопште добијене податке. Ти подаци би могли да буду почетак следеће активности у којој се дискутује о могућим последицама појединих потрошачких навика и предлажу решења којим би се негативне последице могле спречити. Овакав рад може да допринесе остваривању различитих предметних исхода различитих предмета, што је рационална основа за међупредметно повезивање у настави и прилика да школско учење заиста добије холистичку димензију.

Уводећи ученике у ситуацију у којој је потребно да заједнички размишљају и разговарају о проблему којим се баве, да сарађују, преузимају иницијативу, решавају мање или веће проблеме и савладавају препреке, раде са подацима, одговорно се понашају према другима, према својој околини, себи и свом и здрављу и сл. рад на оваквом задатку ствара и претпоставке за развој међупредметних компетенција.

Овакав начин рада има и друге неупоредиве предности у односу на традиционални рад у учионици у којој, попут оне у позоришној сали, постоји невидљива а опипљива рампа између ученика и наставника. Пре свега, он је занимљив и изазован, не само ученицима, већ и наставницима. То снажно подстиче мотивацију и заинтересованост, а у таквој ситуацији су и индивидуална осећања јака и позитивна. У овом начину рада ученици имају више могућности да доживе успех и да развијају самопоуздање, а наставници да избегну рутину у раду и боље упознају своје ученике, њихове карактеристике, потребе, посебности у начину учења и сл.