Шта је била намера и циљ?

 

Укључивање у образовање и пружање подршке за напредовање дечаку ромске националности који има  Даунов синдромом  и тешкоће у кретању (има краћу једну ногу), нема развијен говор (уместо речи користи слогове) и не контролише физиолошке потребе (носи пелене). Сада има 11 година и ученик је трећег разреда. Дечак се од првог разреда образује по индивидуалном образовном плану. 

 

Како је рађено?

 

Дечак  седи у првој клупи, близу учитељице, или у групи коју је просторно најлакше контролисати. Уз њега је увек друг или другарица, који му помажу у активностима. Индивидуалним образовним планом предвиђено је да када су преподневна смена, у школу долази на трећи час јер му је тешко да устаје рано, а када су поподневна смена долази од првог часа. На почетку школовања остајао је у школи један час, а сада успева да остане на три или четири часа. Повремено, неке часове замењује одласком код стручног сарадника. Ради регулисања физиолошких навика, учитељица га је упорно, са осталим дечацима, слала у тоалет. Сада, све чешће додиром на тело, ставља до знања учитељици да има потребу да оде у тоалет. Пелена током боравка у школи остаје сува, али је и даље, „за сваки случај“ носи. Вербална комуникација се одвија тако што се дечак обраћа тако што изговара слогове, а по мелодији и гестикулацији учитељица и деца разумеју шта је желео да каже. Некада га боље разумеју деца, па онда „преводе“ учитељици. Ако нису сигурни, позову у помоћ родитеље. На сва питања, дечак ипак даје одговор. У комуникацији се често користе покрети уз речи.

Пошто је учитељица приметила да дечак воли да је опонаша, даје му прилику да учи по моделу. Подстиче његову самосталност тако што заједно са децом игнорише његове покушаје да се „извуче“ од неке активности (нпр. ако му падну бојице на под, раније је молио другу децу да му подигну бојице, а сада је научио да их подигне сам). Такође, у школи је научио да се самостално пење уз степенице и да самостално дошета до улаза у зграду (раније су га родитељи носили или придржавали).

Учитељица за њега припрема посебне задатке, он их прихвата и сам процењује колико и како може. Ако му је задатак претежак или није расположен за рад, прикључује се другој деци и посматра шта они раде. Никада их при томе не омета, а веома често гласно исказује одушевљење у процени њиховог рада.

Да би одржао пажњу, учитељица током рада често мења активности. Дечак радо прихвата све што му се допадне или му је блиско. Воли да шара по табли, слаже слова, дрвене коцкице, најједноставније слагалице и други дидактички материјал. Са учитељицом куца слова на тастатури и понавља гласове.  Воли песму и музику, прати ритам, самостално игра пред одељењем. Опонаша другу децу у одговарању на табли, изађе и изговара неки њему познат садржај. Радо учествује у симулацији животних ситуација, често импровизујући.

У настави српског језика било је најтеже одржати му пажњу током обраде (читања) новог текста, поготово ако је текст дугачак. Учитељица је увела презентацију текста кроз глуму, интонацију која привлачи и одржава пажњу, а неке делове је певала. Некада се текстови прикажу звучном читанком, понекад се слушање текста прекине неком досетком и коментаром који буду свој деци занимљиви.  Сада дечак мирно седи и слуша текст до краја. После читања поставља питања и даје неки коментар који често није потпуно разумљив али се стиче утисак да има везе са текстом. За пажљиво слушање добија похвалу али и од њега учитељица тражи похвалу за себе и децу, што скоро увек добију у виду радости и аплауза.

Веома је добра сарадња са родитељима, који га свакодневно доводе и одводе из школе, а за време наставе чекају у школским просторијама. Изградили су поверење са школом, које како кажу пре тога нису имали ни према коме. 

 

Шта су урадили ученици?

 

Ученици прихватају дечака, укључују га у све активности,  радују му се, воле да му помажу и да седе са њим у клупи, дају му додатна објашњења и упутства, преводе, преводе његов језик.   

 

индивидуализација

инклузивно образовање